(Vladimir S. Pakuševskij: "Zloupotrebljena i neshvaćena". Besani. Beograd. 2025)
Pisanje dobre pripovetke, reći će vam svako ko je u tome iole uspešan, uopšte nije lak posao. O umetničkom procesu finalizovanom krštenim romanom da ne govorimo, jer ne želimo veleuvaženi auditorijum rasterivati sintagmama kao što su "rudarski posao", "intelektualno iscrpljivanje" i slično. Kako se onda, upitaće dedukciji sklon čitalac1, dolazi do formalno samostalne zbirke priča koja je, nakon što se malo udaljimo i bolje pogledamo u nju, zapravo roman, dosta razuđen i smešten u istorijske okvire od nekoliko hiljada godina? Kada bi dolepotpisani mrčitelj ’artije znao odgovor verovatno bi se i sâm nekada posvetio toj uzbudljivoj kreativnoj disciplini. Budući da to nije slučaj, pojašnjenje ćemo pronaći kod onih koji su se u tome poduhvatu okušali i čiji su rezultati vidljivi i pomena vredni.
Jedan od tih autora svakako je i Vladimir Pakuševskij, novosadski pisac koji je sredinom treće decenije XXI stoleća izvršio pravi izdavačko-spisateljski desant2 na čitaoce, objavljujući čak 3 svoja dela za nešto više od godinu dana ("Good bye Merry Melody", "Demon i heroji" i knjiga pred nama, sve od istog izdavača). U redu, znamo svi da ovde sada ide ona priča o tome kako je prvi album (ili roman) zapravo najlakše "proizvesti", jer da je on rezultat višegodišnjeg rada, neuslovljen rokovima i lišen bilo kakvih tenzija. Problemi dolaze posle toga - ključni su naredni pokušaji, nakon kojih se iskristališe ima li stvaralac istinskog dara ili je uspešni prvenac bio samo splet idealno posloženih okolnosti. U slučaju Pakuševskog, koji je čitaocima za kratko vreme ponudio rezultate svojih ipak višegodišnjih kreativnih priključenija, na dobrom smo putu da bez zadrške konstatujemo da, parafrazirajući Šekspira3, u ovom kvantitativnom izobilju i te kako ima kvaliteta, praćenog idejnom i stvaralačkom raznolikošću.
Obuhvatajući period od plemenskih zajednica u dubokoj prošlosti pa sve do kolonizacije svemira u (relativno dalekoj) budućnosti, zbirka priča4 "Zloupotrebljena i neshvaćena" sve vreme je fokusirana na ono što je zajednički imenitelj svih epoha kroz koje nas Pakuševskij vodi - čovek i sve ono što mu (ni)je svojstveno i/ili strano. Naravoučenije se diskretno provlači već od prvih priča, da bi se, s približavanjem kraja, zgusnulo u indikativne i snažne rečenice kojima nam autor, ako smo malo nepažljivije čitali, za svaki slučaj, kroz razmišljanja inženjera Benicija, podcrtava ono što smatra važnim (u čemu ćemo se lako saglasiti s njim):
"Oduvek neki ljudi žele da upravljaju drugim ljudima. Čini mi se da smo mi, zapravo, kad je Veliki Đordano udario, još uvek živeli u dobu faraona. A to što su robovi imali punije stomake, zdravije zube pa čak i vremena za zabavu, to je samo i isključivo zbog razvoja nauke. Nauka stvori neku novu stvarnost, ljudi u osnovi počnu da žive bolje, a sve one priče koje ste nam ti i Mara pričali, to su zapravo samo racionalizacije koje ljudi smisle kako bi sami sebi objasnili te promene. A faraoni ostaju faraoni, ratovi ostaju ratovi, to se zapravo ne menja. Ponekad, bilo je sistema koji su pokušavali da smanje ili ukinu klase, kaste... šta ćemo mi da uradimo? Nije lako napraviti društvo ravnopravih."
Ugostiteljskim žargonom iskazano, da vidimo šta smo ovde imali: takav kakav jeste (ili nije) čovek je jedna od dugovečnijih konstanti na ovoj bledoj plavoj tački5 i svedočio je mnogim istorijskim promenama, uspevajući uvek nekako da održi glavu iznad vode. Kad smo već upotrebili sintagmu jednog od onih divova na čijim ramenima svi zajedno stojimo da bismo dalje videli, prisetimo se šta je on imao da kaže na sličnu temu:
"Setite se reka krvi koju su prolili svi oni generali i vladari, da bi, u slavi i trijumfu, postali trenutni vladari delića tačke. Setite se beskrajnih okrutnosti počinjenih od strane stanovnika jednog ćoška piksela prema beznačajno različitim stanovnicima nekog drugog ćoška, njihovih toliko čestih nesporazuma, tolike njihove želјe da ubiju jedni druge, njihove žarke mržnje."6 Kao što nas Pakuševskij u svom romanu "Demoni i heroji" podseća na veličanstvenu činjenicu da 1% statičkog šuma nekog displeja potiče od zračenja Velikog praska od pre 13,7 milijardi godina, tako nam i u "Zloupotrebljenoj i neshvaćenoj" praktično iznosi različite implikacije osnovne, polazne ideje (sasvim slučajno slične Seganovoj), koja se kasnije grana na svoje političke, sociološke i utilitarističke aspekte, sve vreme se držeći nauke kao jedine istinski utemeljene polazne tačke, onako kako to rade svi oni koji su i naviknuti i sposobni da reperkusije stvarnost filtriraju kroz opne neizbežne sumnje i neizostavne provere. Ne treba posebno naglašavati da su gotovo svi važniji iskoraci u istoriji ljudske vrste načinjeni pomoću nauke, ali se, u isto vreme, nikada ne treba odricati ni onoga što nauku čini toliko bitnom - njene potrebe da sumnja, bez čega bi bila svedena na puku veru (o čemu takođe možemo dosta pročitati u ovoj zbirci pripovedaka).
Nastavimo li da se još malo bavimo (pod)žanrovskim tehnikalijama (a hoćemo), trebalo bi da izdvojimo podatak da je verovatno najjednostavniju, pa samim tim i najbolju definiciju7 dao autor, u jednoj internoj prepisci, naglasivši da on "Zloupotrebljenu i neshvaćenu" posmatra kao roman prerušen u zbirku priča. To nas, naravno, ne sprečava da ovo delo pokušamo osvetliti i iz ugla pojedinačnih pripovetki, jer se o njima može pričati i na taj način. Faktografski i hronološki to bi izgledalo ovako (uz povremene preskoke i neizbežna skraćenja):
- polunaivna tobožnja bezazlenost jedne ideje uvodi nas u pakleni sled nezaustavljivog fatalizma u zastrašujućoj "A da mi njega ipak spalimo"
- da izvini ova sofra, "Profesija - jebanje mene" iznimno je vešto ispričan vodič kroz razorne posledice društveno-ekonomskog procesa kojem se tepa kada ga nazivamo tranzicijom ("Neka, bar je plata redovna, što mnogo znači u ova teška vremena")
- razvoj, uspon i podrobna anatomska struktura konformizma vidljivi su kroz "Ideje su ideje, a karijera je karijera"
- "Moraš biti oprezan ili si sam kriv" sjajna je i duhovita distopija viđena dečjim očima, u kojoj se na bezazlen način govori o izrazito devijantnim društvenim trendovima i životnim obrascima
- "Reci Đordano" je još jedan odlično prezentovan SF pogled na blisku budućnost, u kojem čitaoca zavede kontrast između naivnosti primarnih motiva glavnih junaka i nezadržive propasti koja se iza brda valja, pa otvoreno naslućuje i na kraju i dešava
- Osim što je narativni intermeco pre finalnog poglavlja, priča "Dedin sat", poput svih ostalih, nalazi se na repu glavnog toka događaja8, ali nam Pakuševskij svejedno uspeva preneti sve što je čitaocu, za slaganje kompletne slike, bitno. Postapokaliptično okruženje polako od ljudi čini vukove, a pravi vukovi, eto, uspevaju takođe da se izbore za svoje mesto. Simbolična je i potresna priča o devojčici Kloe, njenoj životnoj energiji uprkos strašnim stvarima koje je videla i preživela i njenoj borbi s čoporom (pravih) vukova.
- Bez sumnje najvažnija i najkompleksnija od svih priča je "Ali može to i dalje". Radi se o velikom finalu, konačnom ishodištu svake povesti ponaosob, zgušnjavanju i ubrzavanju pripovedanja, zahvaljujući kojem dobijamo mnoge odgovore i slažemo konačnu sliku. Pakuševskij nas ovde suočava sa mnogo bolnih istina o nama samima, poentirajući, kroz duhovit poklič jednog od sporednih karaktera, da se svako ko raspolaže neograničenom moći pre ili kasnije pretvori u "inkvizitora eugeničarskog talibanskog". Kroz dijaloge dvojice glavnih protagonista, Jaceka i Benicija, saznajemo mnogo o svim važnijim dešavanjima, ali iznova prolazimo kroz neke od velikih i bitnih polemika koje ljudi vode već vekovima. Jezikom velikog Tina9 ova priča je saga o antipobratimstvu lica u svemiru, s tim što bi se ujevićka sintagma mogla primeniti i na celi zbirku pripovedaka, tj. roman.
- Posmatramo li "Ali može to i dalje" kao veliko finale i razjašnjenje u kojem (uglavnom) sve stvari dolaze na svoje mesto onda bi nam poslednje poglavlje/kratka priča ("Dečice, nema prečice") u prvi mah moglo izgledati kao suvišno. Ono to, srećom, nije, jer upotpunjava i najdirektnije uobličava osnovne autorove ideje koje se tiču razvoja i (naročito) zloupotrebe nauke, od praistorijskih vremena do danas. Ovde saznajemo kako bi ljudi izgledali viđeni očima drugih (neuporedivo razvijenijih) bića i u sjajnoj sceni izmaštanog dijaloga s vazemaljskom vrstom bivamo suočeni s onim što i sami znamo, ali često nećemo da priznamo - da smo, uprkos našem uvreženom uverenju, ipak prilično tipični i da je pred nama dug put, pod uslovom da preživimo i opstanemo.
Prilikom odabira naslova ovog teksta ništa se nije desilo slučajno, a evo zašto bi to moglo biti važno i za prikaz knjige Vladimira Pakuševskog. Pre otprilike stotinak godina u Srbiji je u punom jeku bio avangardizam, umetnički pravac nastao na razvalinama Prvog svetskog rata, karakterističan po neprestanoj potrazi za novom i odgovarajućom umetničkom formom i prepoznatljiv po amalgamu osećanja straha i izgubljenosti (sasvim primereno duhu vremena). Jedan od najznačajnijih pesnika toga pokreta bio je mladi Rastko Petrović, koji 1922. godine objavljuje "Otkrovenje", zbirku 12 pesama i jednog proznog teksta. Zbirka prolazi dosta nezapaženo, ali s protokom vremena, nimalo slučajno, postaje jedno od najznačajnijih i najvažnijih dela iz tog perioda10. Ono što bi nama moglo biti zanimljivo jeste podatak da lirski subjekat u Rastkovom delu, u potrazi za sopstvenim identitetom, luta prostorom i vremenom, podjednako istorijskim i praistorijskim. Pita li neko potpisnika ovih redova, najbolja pesma u "Otkrovenju" nosi naslov "Dvadeset neprikosnovenih stihova" i ona je poslužila kao inspiracija za naslov ovog prikaza. Baš kao i Rastko Petrović i avangardisti pre jednog stoleća, i Vladimir Pakuševskij danas, u "Zloupotrebljenoj i neshvaćenoj", luta vremenom i prostorom (makar i svemirom lišenim pobratimstva) pokušavajući isto - da nam dâ odgovore na neka pitanja koja su nas oduvek mučila. Metodologija i stil se svakako razlikuju11, toliko da je idejni aspekt zapravo jedini zajednički imenitelj, ali nam to svejedno ne bi trebalo predstavljati problem da konstatujemo da Vladimir Pakuševskij, kao i svaki valjan pisac, ostaje zapitan, ponekad i začuđen, pokušavajući da pronikne u suštinu nekih važnih i gotovo večnih stvari. Malo li je na ovoliku literarnu hiperprodukciju?
1. možda i sva trojica od te vrste!
2. u najboljem smislu te reči
3.znate ono sa ludilom i sistemom
4. Mi ćemo je ovde tako tretirati, s tim što uopšte ne bismo uzeli za zlo ni onima koji je zovu romanom, dapače
5. Karl Segan (ili Sejgan, kako bi, kažu, trebalo)
6. Karl Segan: "Bleda plava tačka: vizija ljudske budućnosti u svemiru", 1994.
7. Okamovom britvom ću te, Okamovom britvom ćeš me
8. koji je (glavni tok događaja) kod Pakuševskog nalik neizrečenom subjektu u rečenici-nije eksplicitno iskazan, ali ga je gotovo uvek lako odrediti
9. Ujevića, a kog drugog?
10. obična činjenica, nema nikakvih komparativnih niti prediktivnih namera
11. Duh vremena ne previše
