(Vladimir S. Pakuševskij. "Demon i heroji". Besani. Beograd. 2025)
Pod uslovom da na kontu vrlina imamo pozamašne zalihe hrabrosti, probajmo zamisliti Novi Sad četrdesetih godina aktuelnog stoleća. Osim od urbanističke, verovatno bi uzleđnu jezu mogao podjarmiti i strah od tehnološko-informacione razularenosti grada koji je, nekada davno, bio poznat po arhitektonskoj primerenosti i opuštajućoj svedenosti1. Nakon prvobitnog uzmicanja pred tako teškim zadatkom, možebitno bi narednu reakciju uobličilo logično pitanje - zbog čega bi bilo ko to uopšte i radio, kao da nam i ovo što danas imamo nije dovoljno za uzgajanje i napredovanje pristojnih i respektabilnih trauma i napadnih dušolomja? Ako ste od baš neustrašive sorte, jasno je da se ovde ne biste zaustavili2, već da biste, iskoračivši na tako klizav teren, neminovnu anksioznost armirali zbunjujućim aditivima - Zmaj Ognjeni Vuk, tri Lazara, stariji i mlađi Nemanja, Arsa, Vlasta, Nikola i družina, jeziva drevna istočnobanatska gospođa, demon u slici, grandiozna promašena investicija, kriminalističko podzemlje i, nad svim tim, svevideća i savršena supermreža kojoj je nemoguće dohakati... Postoji samo jedan mali problem u vezi s ovim apokaliptičnim vizijama - sve one već postoje (štaviše, evo baš su taze ukoričene!) i nisu ni izbliza haotične kao u ovih nekoliko uvodnih redova - naprotiv.
Da vizija budućnosti ne mora baš uvek da bude zastrašujuća distopija dokazuje nam roman pred nama, hronološki gledano prvenac, ali iz rigidnijeg, formalno-izdavačkog ugla, drugo objavljeno delo novosadskog pisca Vladimira S. Pakuševskog3. Odgovor na čuveno pitanje iz našeg neposrednog zapadnog komšiluka, "zašto je tomu tako?", sadrži u sebi makar tri bitna faktora:
1) Ne postoji čvrsto pravilo, naročito ne neka literarna zapovest munjom u kamen uklesana, po kojoj su fiktivni svetovi u neposrednoj ili malo daljoj budućnosti nužno gori, opasniji ili neprijateljskiji od okruženja u kojem trenutno obitavamo i životarimo.
2) Čak i kada bismo pošli od pretpostavke da se u izmaštanoj budućnosti ne bismo sopstvenih glava nanosali, početna premisa nam je na klimavim nogama iz razloga koji možda i prečesto smetnemo s uma - još uvek bi u toj budućnosti, ako bi postojao, glavni akter bio Homo sapiens, vrsta koja je, kroz svoju burnu i kontroverznu istoriju, dokazala da je za napredak sposobna i da se, brojnim oscilacijama i padovima unatoč, generalno drži dobrog pravca.
3) Sâm autor, Vladimir S. Pakuševskij, ako je verovati stavovima koje kroz reči junaka iznosi u svome romanu, od onih je pojedinaca koji su, srećom, u trajnoj zavadi s opominjućim i jurodivim pesimizima najrazličitijih boja i parališućim malodušjima koji iz takvog sentimenta proizilaze. Radi ilustracije, posegnućemo za izrazima i rečenicama koje Pakuševskij koristi u "Demonima i herojima", pa bismo autora, kada mu je možda jedan od onih baš loših dana, mogli nazvati, u najgorem slučaju "ciničnim optimistom"4. S obzirom na to da je narečeno stanje naglašeni izuzetak, suštinu svetonazora ove vrste pronašli smo u rečenicama koje izgovara jedan od glavnih junaka, Perica (AKA Sajber Kurajber), i to u dve različite prilike. Perica kaže da se "more kukulelizama" u našim krajevima smatra "lepim manirima" i zbog toga bira da se druži s ljudima koji isijavaju pozitivnost. Nešto kasnije, isti junak izriče identičan stav, ali na tek malo drugačiji način, kada kaže: "Kukanje je u našem narodu znak lepih manira i želje za uklapanjem u društvo, ali, zapravo, lepo je živeti." I zasta jeste, bilo da se radi o sadašnjem trenutku, kraju XIX stoleća ili 2045. godini, i to je jedna od najsnažnijih poruka koju nam Vladimir S. Pakuševskij saopštava kroz "Demona i heroje".5
Kao i za sve ostale stvari u životu, postoje dva osnovna načina da čitaoca ukratko upoznamo s onim što ga očekuje u ovom romanu. Jednostavnija verzija: bili jednom (ili će tek biti) jedan Nikola i Vlasta, Perica i Milica, plus Jovana, Arsa Senka, fatalna lepotica Merlinka6, profesor Aleksa Petrović (nek prašta kog smo zaboravili!)... Svi oni su se, uprkos šljaštećoj raznolikosti, udružili u zajedničkom poduhvatu i borbi protiv drevnog zla, mafijaških probisveta i bosova7 i tehnološke superiornosti sveprisutne supermreže i inih naprednih tehnologija. Rečima druga Božura8: "e sad, ja ne znam baš kako je to sve išlo po redu, samo na kraju, Srbin je bio najpametniji i sve je nadmudrio".
Malo kompleksniji opis pomenuo bi futurističku viziju Novog Sada sredinom pete decenije XXI stoleća, paralelnu istorijsku priču s prelaska XIX u XX vek i prastaru borbu između dobra i zla, iskazanu na jedinstven i upečatljiv način. Formalni okvir koji nam Pakuševskij nudi za svoju fascinantnu povest zaista je neka vrsta naučne fikcije9, smeštena u ne tako daleku budućnost, ali je, suštinski, roman "Demon i heroji" priča o ljudskim sudbinama, nadanjima, verovanjima, strahovima, žudnjama, ukratko - o svemu onome što nas je oduvek činilo onakvima kakvi jesmo i kakvi ćemo, bez obzira na sve tehnološke iskorake, ostati sve dok kao vrsta postojimo. Koliko god dobro baratao tehnološkim pojmovima i koliko god dobro poznavao naučnu problematiku o kojoj piše10, Vladimir S. Pakuševskij nijednog trenutka ne gubi fokus i, kao i svaki dobar pisac, akcenat drži na pojedinačnim ljudskim sudbinama i svemu onome što se uklapa u neke univerzalne i "veće", takorekuć odvajkada umetničke teme.
Istovremeno, Pakuševskij uspeva da pred čitaoca iznese istinski uzbudljiv palimpsest, čiji slojevi, gotovo identični iako 150 godina razdvojeni, govore o nečemu što je prvobitno nameravao da zabeleži jedan od junaka romana, stariji Nemanja. Taj nekadašnji đakon, ikonopisac, pokušao je, ne odveć uspešno, da svet upozori na zlo koje se učaurilo u jednoj umetničkoj slici. Rukopis đakona Nemanje u romanu je sačuvan u arhivi Matice srpske, a ono što Pakuševskij čini jeste raspakivanje (da ne kažemo anzipovanje) tog rđavog polaznog rukopisa, njegova nadogradnja, pisanje drugog, neuporedivo boljeg i umetnički uverljivijeg sloja preko onoga u kojem je fenomen uočen, ali se od pukog uočavanja dalje nije moglo jer je nedostajalo i dara i valjane metodologije. U arhivu Matice srpske rukopis pronalazi profesor Aleksa i, opisujući prateće okolnosti u jednoj rečenici nam daje polaznu osnovu cele konstrukcije romana: "Slika, u koju je prokleti umetnik sakrio svoju dušu. Jer bolje da tu boravi, u veštačkom rajskom vrtu, nego da ode u pakao". Oko te slike, zastrašujuće, onostrane, simbolima bremenite, apsolutno nesvakidašnje, Pakuševskij gradi kompleksnu i ubedljivu povest, pomerajući dešavanja u tehnološki neuporedivo superiornije vreme, ali sve vreme dajući do znanja da će ono ljudsko u nama biti sitan tas na vagi koji će, kada zatreba, pretegnuti na jednu ili drugu stranu.
Osim što će nas istinski zabaviti odlično ispričanim zapletom, roman "Demon i heroji" izneće pred nas i pregršt zanimljivih naučnih fakata i ponuditi nam sistematične i studiozne teorije o stvarima koje će tek biti (ili pak neće, što je takođe obrazloženo by the book). Izrečena tvrdnja nije nikakvo otkrivanje tople vode, niti autor ovog osvrta pretenduje na bilo šta slično, jer se ovakva ocena može primeniti na bilo koje iole dobro napisano delo iz žanra naučne fantastike. Specifičnost romana Vladimira S. Pakuševskog je to što je on napisan pre desetak godina, a pred čitaocima se pojavljuje tek sada, pa smo imali vremena čak i za malu istorijsku distancu s koje se neke stvari već bolje vide i lakše proveravaju12. S tim u vezi, jasno je da su, ako ništa drugo, neke ideje Pakuševskog iznete u "Demonu i herojima" za početak - dobro i lepo ostarile. Odmah zatim, na osnovu onoga što se danas dešava u visokotehnološkim sferama i, još više, na osnovu sve izvesnijeg prepoznavanja budućih trendova, jasno je da je Pakuševskij pre desetak godina video daleko, pretpostavljao tačno i slutio13 ubedljivo. Ništa od toga, naravno, nije slučajnost niti puka početnička sreća, jer ne treba izgubiti iz vida da je pisac romana ispred nas, pre nego što se otisnuo u nemirne literarne vode, dugo plovio nepredvidivim inženjerskim morem, ekosistemom u kojem se sve temelji na dokazivim i proverivim činjenicama i gde je svaka stvar tačno na mestu na kojem bi trebalo i moralo da bude. Nije baš čest slučaj da se beletrističkim darom "apgrejduje" već solidna naučna, inženjerska osnova, ali kada se to desi, rezultat jednostavno ne može izostati14. U slučaju Pakuševskog, taj spoj iznedrio je prepoznatljiv stil, jasan i neposredan, karakterističan po striktnom poštovanju gotovo svih zamislivih fizičkih zakonitosti, a naročito po neraskidivom jedinstvu vremena, mesta i radnje. Nije baš da tvrdimo da bi Pakuševskij bio ekscentrični tvorac romanā nesputanog toka svesti da je završio neku umetničku akademiju - ne, poenta je upravo u tome da je čitanje niza logičnih, jasno povezanih, konkretnih, ali u isto vreme veoma dobrih i lepih rečenica - uvek užitak, bez obzira na vreme, aktuelne trendove ili preovlađujuću formu.
Sledstveno tome, nije nikakva tajna da je postajanje dobrim piscem oduvek bilo direktno proporcionalno izvanrednom poznavanju maternjeg jezika (ili jezika na kojem se piše). Bez tog preduslova, uzaludan je svaki pokušaj mrčenja hartije ili udaranja po tastaturi. Sticajem nepredvidivih životnih okolnosti, autor ovih redova poznavao je autora "Demona i heroja" još u vreme dok su obojica bili dečarci15, pa iz prve ruke može posvedočiti o kvalitetu (tada srpskohrvatskog) jezika kojim je Pakuševskij baratao, kao i o brojnosti njegovih leksičkih trupa koje su se, s godinama, neprestano umnožavale. Takvu vrstu bogatstva nije lako sakriti (a i zašto bismo?), pa nas u "Demonu i herojima" očekuje prava jezička gozba, otelotvorena kroz nepogrešivu upotrebu slenga (noćni klub "Vr’ b’ate"), susrete sa najrazličitijim (a uvek sjajno iskorišćenim) neologizmima i kalamburima, kao i, za Pakuševskog već uveliko prepoznatljiv, vatromet imena koja se u teoriji književnosti mogu upotrebiti kao primer uspešnosti stilske figure znane kao perifraza (propali i osramoćeni roker Džidžo, telohranitelji-gorile koji se zovu Crni Milovan i Radovan Peciplećka, elokventni kriminalac Mile Cigla, na primer).
Pakuševskij od prve rečenice romana filigranski neumoljivo gradi ispreplitani odnos između glavnih junaka, upoznajući nas sa svakim od njih ponaosob, kroz zabavne, fluidne i dinamične priče. Autor nigde ne žuri (što je odlično), a čitaocu je savršeno jasno da sve vodi do neizbežnog prvog sureta. On se dešava neočekivano i naglo, u pravoj akcionoj sceni koje se ne bi postideli ni veliki holivudski blokbasteri. Na jednom mestu, u kafiću u centru grada u ranojutarnjim časovima, zatiče se čak pet veoma važnih likova romana (ne računajući njihove mafijaške protivnike). Od njih petoro, samo su se dvoje pre toga poznavali međusobno. Sve se, zapravo, odigra veoma brzo (ni obračun kod O.K. Korala nije bio neki maraton) i nakon klimaksa dolazi relaksirajući, čak i blago komični epilog, u kojem Jovana, Merlinka, Perica, Arsa i Vlasta munjevito uleću u savršeni Vlastin automobil ("Majku ti, benzinac!") i napuštaju mesto obračuna. Čisti, punokrvni film.16
"Demon i heroji" su, zanatski gledano, zaokružena i završena celina, ali su (eto nama paradoksa!) u isti mah i savršena potka za tkanje opširnijeg i još bogatijeg literarnog pletiva17. Možda se autor romana ne bi složio s ovom konstatacijom, možda i bi, ali na osnovu sopstvenog čitalačkog iskustva, potpisnik ovog osvrta bez zadrške može ustvrditi da su mu, nakon poslednjih pročitanih rečenica, kroz glavu proletele dve misli, ne nužno suprotstavljene: prva je bila "one more time!"18, a druga "moguće je zamisliti nastavak. Ma šta jedan, nekoliko njih". Nakon što smo apsolvirali mizanscen, zavoleli junake, navikli se na futuristički Novi Sad, šta nas sprečava da od Vladimira S. Pakuševskog očekujemo da nas u narednih nekoliko godina obraduje nadogradnjom "Demona i heroja", ili pak onim što se u engleskom jeziku zove "prequel", a u srpski je presađeno kao "prednastavak"?
Šta nas, dakle, sprečava u tome, osim možda eventualnog negodovanja Vladimira S. Pakuševskog? Evo i odgovora: Ništa strašno, ništa posebno.19
1. i bacao svetla daleko, što bi rekao pesnik. Postoje svedoci spremni da založe sopstvene nekretnine u odbranu ove teze.
2. hipotetički, dabome
3. Nakon romana "Good bye Merry Melody", kasnije završenog, ali ranije štampanog, od istog izdavača, iz 2024. godine
4. što je, opet, neuporedivo bolje od egzaltiranog pesimiste, recimo.
5. U krajnjem slučaju, sve je, kako to reče junak sjajnog italijanskog stripa, "stvar osvjetljenja"
6. A kako drugačije, molim vas?
7. Ju, gari, otkud to u Novom Sadu?! (kraj ironičnog trolovanja)
8. Danilo Bata Stojković, film "Idemo dalje", 1982, režija Zdravko Šotra, scenario Slobodan Stojanović
9. s naglaskom na pridev "naučne"
10. a poznaje ih toliko da mu za to sleduje iskren i dubok naklon
11. kao i neljudsko, uostalom
12. Nije, naravno, tehnologija baš toliko napredovala, ali jeste dovoljno da su neke ideje makar lakše zamislive, ako već ne proverive.
13. a slutiti još jedino znam(o)
14. nije da na bilo šta ukazujemo, ali evo zanimljive podudarnosti, pa zaključke donosite sami - Fjodor Mihajlovič je bio inženjer, a Tomas Sterns Eliot radio je kao bankar. Naš Vladimir S. Pakuševskij, pre nego što se posvetio pisanju, bio je inženjer zaposlen u jednoj banci.
15. iz pristojnosti, izostavićemo tačan podatak o istorijskoj eposi u kojoj se ovo zbivalo
16. koji brzinom promene scena, visprenošću dijaloga i eksplozijom kauzaliteta dosta podseća na čuvenu scenu finalnog obračuna u restoranu u Tarantinovom klasiku "Pulp Fiction".
17. Među javom i med snom, zašto da ne?
18. Dobro, originalno je bilo na makedonskom „уште еднаш!“
19. Kratka i upečatljiva rečenica koju u nekoliko navrata izgovara jedan od glavnih junaka romana, može se smatrati čak i lajtmotivom iz senke.
