MIslite da ste ribolovac zato što znate na šta ide smuđ i gde ima štuke? Ribolov nije o tome ko će se kući vratiti sa većom ribom, nego ko će se kući vratiti sa većom pričom. I zato, Škem biće.
„Šta, smuđa na takvog voblera? I šta, ti sad kao znaš nešto? Ma nemaš ti pojma!
Kako samo smeš to da mi kažeš? Biti alas, nema to veze sa mamcima i štapovima, rođeni moj.
Nego šta? Šta? Pa hajde, koliko priča ti znaš?
Kako – kakvih priča? Pa alaskih, naravno?
E, tu i deca u zabavištu znaju. Nemaš ti pojma. Slušaj sad, pa mi onda pričaj kakvi vobleri idu za smuđa:
Ja baš nisam za velika dela,
Krv mi nije preterano vrela,
Al’ za ovo ja vam dobar stojim,
Škem-biće u Dunavu postoji.
Dva alasa sa sremačke strane,
Ribolovci bez straha i mane,
Zakleše se cirkajući piće,
Uhvatiće čuveno Škem-biće.
Uhvatiće čuveno Škem-biće,
I od njega praviti ražnjiće,
Pa od Beške sve do Banoštora,
Svi će malo štrpnuti od stvora.
I loviše alasi Škem-biće,
Duž Dunava postavljaše mreže,
Al’ Škem-biće opasan je igrač,
I sve mreže Škem-biće izbeže.
A alasi, očajni do koske,
Prljavoj se igri prikloniše,
Pronađoše slabosti Škem-bića,
Imalo je ljubav iz vrtića.
Volelo je ribicu dunavsku,
Za nju biće svoje biće daje,
A ribica, jer je pastak bila,
Odmah se u mrežu uhvatila.
Čim je ona gorko zakukala,
Stvorilo se odmah tu i biće,
Tad alasi skočiše iz čamca,
Vezaše mu lance za repiće.
Još se biće osušilo nije,
A već cvrči talandara kleta,
Raspališe vatre pod kotliće,
Špricer piju, sad su centar sveta.
Jer, alasi postali su slavni,
Ne hvata se Škem-biće baš često,
Slavili su tri seoske slave,
Lumpovali dve estradne svadbe.
A ribica, šta još o njoj reći,
Sećanje je izdaje počesto,
Od Tikvare do Mačkovog spruda,
Pastakinja sad se pravi luda.
Kad košava po Dunavu brije,
Podboče se magle obalama,
Začuje se pesma za somiće,
Bilo jednom čuveno Škem-biće“
A derane, jes’ čuo? Nisi! Pa naravno da nisi, vidi ti se na licu da ne znaš. Ti meni vobler ovo, vobler ono, ko da je to najvažnije. Ajde, promešaj malo taj kotlić i ubaci još dve feferone, ne može da škodi.“
