Vi, kao i većina Novosađana, znate gde je Rotkvarija. Ugnježdena između železničke stanice i Salajke, lep je to kutak. Ipak, verovatno mislite da je Rotkvarija dobila ime po rotkvicama.
Gajili su Rotkvarijanci rotkvice, puno su ih sadili, brali, jeli i prodavali, pa je njihov deo grada dobio ime po ovom zdravom i ukusnom povrću.
Ali nije tako!
Istina je da je Rotkvarija najstariji deo grada, i da je postojala još pre nego što je iko uopšte i razmišljao o tome da se naseli tu, gde je sada Novi Sad.
Ne zna se tačno odakle su Rotkvarijanci dojahali, ali se pouzdano zna da se tada nisu tako zvali. Tadašnji njihov vođa zvao se Mrkvar - istoričari se slažu da je to bilo uglavnom zbog njegove bujne, kovrdžave, riđe kose do pojasa. Hrabro i mudro je vodio svoje Mrkvare pa se prva naseobina, kada su sjahali tu gde je sadašnja Rotkvarija, isprva zvala Mrkvarija. Kao i sa svim novostvorenim naseobinama u to burno doba, nije se znalo da li će opstati ili procvetati. I Mrkvar, koliko god bio zgodan dasa, ostaje zabeležen samo kao začetnik priče, o kojem se malo zna.
Njegov sin se zvao Rotkvar. Šta više, zbog načina na koji je vitlao svojom dvoseklom sekirom iznad glave po bojnim poljima od Rumenke pa sve do Kaća, narod ga je prozvao Rotkvar dvosekli. I bio je pravi čovek u pravom momentu. Jer, dok je Mrkvarova naseobina bila slaba i tek puštala korenje, trebao joj je baš takav jedan da je brani, plevi i đubri leševima protivnika. I tada, za vakta Dvoseklog, naseobinu sve češće nazivaju Rotkvarija.
No, kao što znate, da bi neka naseobina opstala dovoljno dugo da postane značajna i da traje, potrebno je više od oca i sina. Treba loza od nekoliko, pa, bar podnošljivo sposobnih vođa.
A Rotkvarija je imala veliku sreću, jer je posle Rotkvara Dvoseklog zavladao Rotkvar Lafčina. U njegovo vreme, Rotkvarija je procvetala i postala je glavni vojni bastion, čvorište trgovine i gnezdo i rasadnik umetnosti i religije. Nekako tek u to doba, Rotkvarijanci počinju masovnije da sade i jedu rotkvicu, jer se jednostavno nisu mogli odbraniti od vazala i delegacija iz dalekih krajeva, koji su im donosili gomile rotkvica, misleći, valjda, da će im se tako umiliti. I Rotkvarijanci, šta će, stvarno počeli da ubacuju rotkvice u sve recepe koje su znali, pa čak i torte i kolače. Kažu da je slatka pita od rotkvice bila izuzetan delikates. Ujedinjene nacije žele da taj recept proglase nematerijalnim dobrom od planetarnog značaja, ali džabe, kad niko ne može da ga se seti.
U to doba pojavili su se i prvi znaci budućih nevolja. Kao i u svakoj zajednici koja raste i cveta, pojavili su se izdanci koji nisu išli baš u istom pravcu kao i glavno stablo, pa je došlo do prvih sukoba i proterivanja. Kažu da su ti proterani bili poznati kao Rotkvići, a kasnije je, izgleda, to prezime i dalje evoluiralo.
Sam Rotkvar Lafčina je proširio granice Rotkvarije, i to, za razliku od Dvoseklog, više savezima i brakovima nego sukobima. U to doba, Rotkvarija se protezala od Čeneja na severu do Adica na jugu i mestimično izbijala na dunavske talase.
Da je Rotkvarija istinski blagoslovena, pokazala je činjenica da je Rotkvara Lafčinu nasledio Rotkvar Kefalo. Kefalo nije puno proširio granice, ali je učvrstio saveze, podigao kvalitet života, Rotkvarija je bila poštovana među susedima, a narod i danas pominje da su u njegovo doba rotkvice bile velike kao lubenice. Za Kefala, Rotkvarija je prolazila kroz istinsko zlatno doba. Povrh svega, Kefalo je bio i najdugovečniji od svih Rotkvara. Avaj, čak i dugovečnima dođe kraj.
Rotkvara Kefala nasledio je Rotkvar Naopaki. Do dana današnjeg istoričari ne mogu da se slože da li je on bio zao i pokvaren ili samo grandiozno veleglupav. Kako god, njegova vladavina je bila strašna, kazne užasne, vlast korumpirana i kratkovida, ali su ga se svi bojali pa su granice ostale manje više iste. Mučenje kiselim rotkvicama Rotkvara Naopakog je ušlo u legendu i niko nije želeo da ga iskusi na sebi. Danas, različiti stručnjaci na polju torture i sakaćenja ne uspevaju da rekonstruišu ovu tehniku. Kažu da su i CIA i KGB svojevremeno slali svoje ljude u Novi Sad da pokušaju da dođu do podataka o ovom strahovitom mučenju, da bi mogli da ga koriste za svoje potrebe, a narodna poslovica: „Ko se ukišeljenom rotkvicom omrsi, neće ti taj...“ im je samo raspalila maštu. To što poslovica nema kraj, nije pomoglo ni istoričarima, ni lingvistima, ni stručnjacima za sakaćenje. Jedino su metafizičari i life couch treneri voleli da je citiraju.
Da je Rotkvarija u opadanju postalo je potpuno jasno kada je Rotkvara Naopakog nasledio Rotkvar Čudni. Čudni je voleo mrvice. Da, baš tako. Posle obroka, rasterao bi poslugu, znao da se opasno iživi, tada još uvek poznatom metodom kisele rotkvice, nad nesretnim konobarom koji bio pokušao da očisti stolnjak, a zatim bi skupljao mrvice, zagledao dugo i pažljivo jednu po jednu, nešto im šaputao i nežno tepao, ponekad i ljubio, što sve ne bi bilo tako strašno, da ih nije i konsultovao o državnim poslovima. Priča se da je postojala i velika opasnost da Rotkvari ostanu bez naslednika, da se strina Čudnog nije setila i počela da sobarice, spremačice a potom i svu dospelu žensku čeljad na dvoru posipa prezlom, taranom, grizom, prekrupom, i generalno, bilo čim mrvičastim. Pa mu se omaklo.
Susedi su osetili da se Rotkvarija trese, i mnoge su teritorije Velike Rotkvarije, o kojoj Rotkvarijanci i dan danas ispotiha maštaju, zauvek izgubljene.
Čudni je izgubio život u bizarnom incidentu, kada mu je vetar oduvao jednu mrvicu sa stola u Dunav. Čudni je vodio važnu teološku raspravu sa njom i u očaju, utrčao u mutne, hladne vode pod punim oklopom. Kažu da je još samo, boreći se za vazduh, uspeo da krikne: „Sjatio se! Dabar se sjatio.“ Ali, opet, usta su mu već bila puna vode, pa je možda rekao i nešto drugo.
Kako god, Rotkvarija je ipak imala naslednika, koji je ne bez razloga, a već sam opisao razlog, bio nazvan Rotkvar Mrvica. Kako je Mrvica rastao, postalo je jasno da nikakve Mrvice tu nema. Stasom je nadvisio Dvoseklog, pa možda čak i samog Mrkvara, koji je u to doba već više bio mit nego istorijska ličnost, što mu je davalo nefer prednost u poređenjima stasa. Mrvica je bio ne samo velik, nego i spretan i okretan, relativno bistar i voljan da popravi stvar, pa je kao stasao dobio nadimak Punonadežni. Nikad nije povratio stare granice, ali nije ni dopustio dalje osipanje i rasprodaju zemalja. Narod je živeo bolje, a u njegovo doba je nastala i čuvena slika devet sa dvanaest metara „Vozdviženije rotkvijahgo“, slikana sokovima rotkvice na platnu. Međutim, u starosti je, izgleda, i on počeo da priča sa mrvicama pa je u istoriju ipak otišao poznat kao Rotkvar Skoro pa čabar. Ipak, skoro pa, ali ne i sasvim, pa je Rotkvarija nastavila da postoji.
Njegov najstariji izdanak je možda i najčudnija ličnost u celoj lozi. Jer, živelo se dobro, možda bolje nego ikad. Trgovina je prštala. Umetnici su imali i stvarali. Teolozi saznavali, ništa manje nego naučnici. Najviše knjiga, slika, skulptura i svih drugih artefakta tipično Rotkvarijanske škole potiče iz ovog perioda. Sam Rotkvar je bio više nego omiljen među diplomatama, drugim vladarima, trgovcima, generalima, umetnicima, sveštenicima i naučnicima. Među nama, zvali su ga Rotkvar Glatkonogi. Narod baš i nije znao šta da misli o tome, ali onako dobro podgojen, u čistim, prostranim i toplim sobama, trudio se i da ne misli. Umesto toga, decu su uspavljivali pričama o Mrkvaru, Rotkvaru Dvoseklom i Rotkvaru Lafčini. I devi Peršunijani, ali, ona je sasvim druga oblast izučavanja rotkvarijanske istorije.
Kada bi namernici pitali Rotkvarijance tog vremena šta misle o svom vladaru, najčešće bi odgovarali: „Pa, onako.“ I na kraju je pod tim imenom i ušao u istoriju - Rotkvar Onako.
Njegov naslednik beše Rotkvar Mrka kapa. Ovo ime unosi zabunu. Istina je da je još kao mali ostao predugo da se sanka za Božić i dobio gadnu upalu ušiju, pa je posle, čim malo zahladi ili neki vetrić dune morao da navlači vunenu kapu preko ušiju. Smatrao je da tamne boje pristaju vladaru i daju najbolji kontrast čuvenoj kruni i dragulju Rotkvarije na njenom pročelju, pa su te vunene kape mahom bile crne. A Mrka kapa je u stvari bio poslednji veliki Rotkvar. Iskoristio je sve veze koje je Glatkonogi, pardon, Onako uspostavio. Ojačao vojsku, proširio granice, osnovao univerzitet, povećao prava naroda, skratio radno vreme i smanjio poreze. Bio je voljen. Bio je uspešan.
I baš onda je neka baba u Beču odlučila da se sve ovo zove Novi Sad. Svi su se pobunili, argumentujući da bi cela stvar trebalo da se zove onako kako se zove deo u kojem oni žive. Rotkvarijanci su bili još i najglasniji.
Ali, Mrka kapa.
I tako je Rotkvarija sada samo jedan šarmantan kutak u nepreglednim bespućima Novog Sada.
Rotkvarijanci se jako ponose rodoslovom svojih vladara i znaju sve naizust. Pre par dana skoro da je došlo do tuče, a svakako se desio skandal u prostorijama Mesne zajednice. Gostovali su neki istoričari. Stariji rotkvarijanci su ispričali svoju istoriju i rodoslov kraljeva, a jedan od istoričara je rekao: „Pa to vam je tipično tako. Takvih Rotkvarija, sa manje – više takvim redosledom vladara ima svuda i povazdan.“
Ajaoj, kad su Rotkvarijanci skočili! Morala je i milicija da dođe. Na sreću, sve je nekako leglo na mesto. Posle su se zapili zajedno sa istoričarima.
A nepravda je to. Jer, ko je zaista bio najveći? Mrka kapa!
